Naša Depresivna Majka 1. Deo

1. TUGA
 
Napokon je zazvonio telefon u koji sam buljila čitav dan. Veoma besna, prihvatila sam poziv i počela da se derem u slušalicu.
 
Maja: “Pa dobro da li si ti normalan!!! Ceo dan te zovem a ti me ignorišeš! Poslala sam ti pedeset poruka!” – vikala sam na brata usled svog pritiska koji sam osećala i koji se skupljao u meni proteklih meseci.
 
Marko: “Alooo… smiri se… uvo mi zvoni od tvoje dreke. Na fakultetu sam ceo dan, ne znam gde mi je glava, jurim profesore, predavanja, vežbe…”
 
Smirila sam se na trenutak i shvatila da nisam bila fer prema bratu. Zaista se trudio i znala sam da mu nije lako daleko od kuće. Moje frustracije su se skupljale i, nažalost, bez ikakvog razloga sam se tada istresla na njega.
 
Maja: “Dobro. Izvini… jebi ga. Uhhhh nije mi lako. Keva je potpuno skrenula… upala je u tešku depru.”
 
Marko: “Znam da je loše, bila je i dok sam bio kući ali izguraće nekako.”
 
Maja: “Ne Mare, ne razumeš. Svakim danom je sve gore. Znaš da je bila očajna, ali od kada si i ti otišao ona uopšte više ne razgovara sa mnom. Kao da ne želi da živi. Izvini ali… ja ne mogu sama sa njom. Jedva da išta i jede… Marko, bukvalno sam počela da je hranim na kašikicu.”
 
Marko: “Zar je toliko loše? Očigledno joj treba stručna pomoć, neki psihijatar nešto…”
 
Maja: “Kada god joj pomenem lekara samo se pokrije preko glave i počne da jeca i plače. Ne znam šta ću… moram sa nekim da pričam a… nemam sa kim… ti nisi tu, nikoga nema.” – suze su počele da mi se skupljaju i polako da klize niz moje obraze.
 
Marko: “Slušaj, ja mogu da dođem ako želiš?”
 
Maja: “Ne! Ne mogu to da tražim od tebe. Znam koliko ti je bitan fakultet, i… Samo kad bi se javljao redovno da barem razgovaramo, to bi mi mnogo značilo.”
 
Marko: “Nemoj da se lažemo, to neće ništa ni pomoći ni promeniti. Zamrznuću godinu, nije to ništa strašno. Nisam ja matorac kao ti, jedna godina gore-dole ništa mi neće značiti. Očigledno treba neko da ti pomogne sa njom.”
 
Koliko je samo moj brat …procitaj vise na Pusica.com