Srećna Mlečna Porodica

1. POVRATAK KUĆI
 
Stajala sam ispred dobro poznate kuće… kuće u kojoj sam odrasla. Miris stajskog đubriva i sveže pokošene trave me je kao vremeplov vratio u prošlost… u prošlost kada je sve bilo drugačije. Kada nisam imala brige na svetu i kada sam zaista bila srećna.
 
Kuća se nije mnogo promenila od kada sam otišla. Prefarbana je i malo doterana, ali ništa više od toga. Dve štale su je okruživale, veliko dvorište i mnogo raznih domaćih životinja.
 
Otišla sam pre svega tri godine, sa svojih 17, ali činilo mi se kao da je prošla cela večnost. Odlazak je bio buran i mučan. Bila sam klinka… tinejdžerka koja je htela sve i odmah. Zaljubila se u lokalnog frajera, ženskaroša i pobegla sa njim. Naravno, on me je konstantno varao ali ja sam bila naivna, slepa i glupa. Čim je saznao da sam trudna ostavio me je… bez pozdrava, bez igde ičega.
 
Pozvala sam tada jedine ljude koje sam mogla… ljude koji su mi pružili život i koji su me ubeđivali da ne odlazim od kuće tako mlada i ne iskusna… ljude koji su mi pružili sve a ja sam ih napustila… ljude koji su me jedini zaista voleli – moje roditelje. Objasnila sam im svoju nesreću i nisu oklevali, pozvali su me da se vratim kući.
 
I tako sa svojih 20 godina, sa jednim velikim koferom i sa svojim malim tromesečnim sinčićem u kolicima, stajala sam ispred kuće. Vrata su se otvorila i videla sam svoju majku i oca. Vredni ljudi, radnici… nisu se mnogo promenili. Život ih nije mazio, ali iako su dobrano ugazili u petu deceniju života, dobro su se držali.
 
Majka klasična domaćica uvek nasmejana, rumenih obraza, niskog rasta, punačkija, duge plave kose i prelepog lica za koji kažu da sam potpuno nasledila od nje. Tata poljoprivrednik, mršavijeg ali žilavog jakog tela, mišićavih ruku. Kratka srebrnkasta kosica i sivi gusti brkovi. Oči plave kao more i osmeh blag ali iskren.
 
Mama: “Jaooj… duša moja…” – oči su joj se punile suzama.
 
Prišla sam svojim roditeljima i čvrsto ih zagrlila. Nisam bila ni svesna koliko mi je …procitaj vise na Pusica.com